Dobriša Cesarić

Dobrisa Cesaric

(1902 - 1980)

© Carmen Ezgeta

               Mi stanujemo u vagonu
         Sto nije nikada na putu,
   U jednom kutu nam je krevet,
A kuhinja u drugom kutu.

Tu svaki vagon dimnjak ima,
     Zeljezni, nahereni, tuzni.
         U ovom kraju starezi i dima
               Najljepsi dan poruzni.

               A nasa ulica je duga,
         Duga,
     I cudno ima ime:
Napustena pruga.

Sve kuce brojeve imadu,
     Pa ima ga i nasa, boze moj.
         Al nema tako velikog u gradu
               Ko nas bijeli zeljeznicki broj.

      I vrt imade nasa kuca:
         Ukraj pruge drac,
               Da igrajuc se u njem djeca
                   Zaborave na glad i plac.

          U nedjelju kad stane rad,
               Eh, onda bijeda pije, pije;
                   Zapjeva neko hrapavim glasom,
                         A neko zenu bije.

              Alkohol ubija... znamo, o znamo,
                 Znamo da alkohol skodi,
                       No rakije, rakije, rakije amo,
                             Jer utjehe nema u vodi.

                  Sada je ljeto... veliko, zlatno.
                       Odose bogatasi iz grada
                           Da traze odmora po svijetu,
                                 Al mi smo tu, mi roblje rada.

                      I nase oci dalje gasnu,
                           I znoje se u radu dlanovi;
                               Umjesto nas putovahu svijetom
                                     Nasi stanovi.

                          Nedjelja. Tuzno. Znamo, o znamo,
                               Znamo da alkohol skodi,
                                   No rakije, rakije, rakije amo,
                                       Jer utjehe nema u vodi.